Krenuli smo u petak oko 24 h sa parkinga kod hrama Svetog Save. Noćna vožnja kroz Hrvatsku i rano ujutru stižemo u Ljubljanu gde nas čeka Anika. Odmor uz kafu, šoping u Iglu športu i opet nastavak putovanja.

Nacionalni park Plitvička jezera nalazi se  na oko 140 km od Zagreba, 219 km od Splita. Prostire se na površini od oko 29.685,15 hektara. U sastav plitvičkih jezera ulazi nekoliko manjih jezera. Podeljena su na gornja: Prošćansko jezero, Ciginovac, Okrugljak, Batinovac, Veliko jezero, Malo jezero, Vir, Galovac, Milino jezero, Gradinsko jezero, Burgeti i najveće plitvičko jezero – Kozjak i donja jezera: Milanovac, Gavanovac, Kaluđerovac i Novakovića Brod.

Nacionalni park nalazi se na koordinatama 44.85°N, 15.62°E. Najviša kota je Seliški vrh 1279 mnv, a najniža Koranski most 367 mnv.

Radno vreme se razlikuje u zavisnosti od godišnjeg doba. Zimi je od 9 do 16 h. U proleće i jesen od 8 do 18 h, a leti od 7 do 20 h. Cena ulaznice je 110 kn ( 1 e = 7.23 kn) po osobi. U ovu cenu uračunat je prevoz brodićem i / ili vozićem u zavisnosti od programa koji izaberete. Parking se naplaćuje sa 100 kn.

Sa autoputa Zagreb – Split isključili smo se posle 60-ak km. Mada, postoje putokazi i gotovo nemoguće je zalutati. Magistralnim putem smo se vozili još oko 1 h,  80-ak km. Iako je ovo bilo vrlo problematično područje 90-tih godina, sada je situacija mnogo bolja. Osim nekoliko kafana kraj puta koje nose naziv ”Oluja”, sve ostalo je ok. Na putu se mogu videti automobili svih ”stranskih” registracija, doduše ne i iz Srbije.

U park se može ući na dva mesta. Mi smo se odlučili za ulaz broj 2, a izabrali izlet E. Na ulazu nam niko nije kontrolisao ulaznice jer je veliki broj posetilaca a i ”vrata” nacionalnog parka su ”ogromna”. U zavisnosti od vremena koje želite da provedete kraj jezera, različite su varijante izleta. Opcija E je neka srednja varijanta. A izgleda ovako: vozićem se ide do stanice br 4, nekih 15-ak minuta vožnje, zatim lepo uređenom pešačkom stazom kraj jezera u dužini od oko 5 -6 km. Najveći deo stazice je u vidu mostića iznad trskom obraslog dela jezera. Prolazi se pored nekoliko prelepih i velikih vodopada. Boje koje se ovde mogu videti su nešto potpuno neverovatno. Šetnja se završila u ”luci”. Brodićem smo preplovili 100-ak m jezera i došli ispod mesta odakle smo i krenuli. Neke druge varijante su: plovidba brodićem kroz jezero a zatim još par km šetnje do ulaza broj 1, a posle peške, vozićem ili brodićem opet na početak tj. do ulaza broj 2.

Put nas je dalje odveo kroz Dalmaciju… ka ostrvima.

U petak veče krećemo iz Beograda. Prvu pauzu pravimo na pumpi, a onda pravac u Jelašnicu. Prespavali smo u okapini u kojoj je prošle godine bilo međunarodno takmičenje u sportskom penjanju. Napolju pada kiša. Nisam želela da guana ( izmet od slepih miševa ) pada po meni pa sam namontirala svoju kućicu. Danijela i Boris su spavali van šatora a Siniša i ja u šatoru.

Jutro. Kiša je prestala da pada ali se oblaci još nisu razišli. Odlazimo u Sićevačku klisuru u selo Ostružnicu.

Pristup smerovima u Obliku – posle mosta na Nišavi, nastavljamo ka centru sela Ostružnica. Auto  smo parkirali pored usamljene bele kuće koju meštani zovu ‘vaga’ a odatle makadamom. Na oko 15-ak minuta hoda nalazi se raskrsnica puteva. Mi idemo desnim sve do izvora tj. do ispod smerova. Sve bi ovo bilo mnogo duže i mnogo teže da se nismo snašli za prevoz…

I tako je naše putovanje trajalo oko 30-ak min udobnim lokalnim prevozom. Moglo je čak i da se lepo odspava.

Taj dan obe naveze penju po jedan smer. Boris i ja smo u ‘Acinom steberu’ a Siniša i Daca u ‘Nindžinoj varijanti Acinog stebera’.

Smer je lep za upenjavanje. Ne mnogo zahtevan. Prvi cug je steber. Drugi je blago previsan ali ima veliki broj džepova tako da je relativno lagan za penjanje. Ukupna dužina je oko 80 m. Smer je ocenjen sa IV. Od međuosiguranja smo koristili čokove i frendove. Silazak – pešačkom stazom.

Varijanta koju su peli Daca i Siniša je mnogo zahtevnija. U prvom cugu je pukotina – detalj težine V+/VI-.

Tu noć smo prespavali ispod stene u Obliku. Veče je bilo hladno i suvo. Šatori su bili postavljeni tako da smo spavali pod ručnom kočnicom ali i pored toga jutro smo dočekali odmorni i spremni za nove smerove.

Nove smerove smo pronašli na drugoj strani Nišave, kod motela Sićevo. Pristup je relativno lagan od mesta gde smo se parkirali. Naveze su ostale iste. Naš izbor bio je ‘Sićevački stup’ a njihov ‘Antiteza’.

‘Sićevački stup’ – interesantan smer. Prvi cug je steber. Drugi je pukotina i nekoliko previsčića. Treći počinje previsom a završava se pukotinom. Ukupna dužina je oko 80 m. Težina smera je V+. Silazi se kroz pomalo zaraslu stazu sa desne strane smera.

E pa kad se sve to lepo završilo, otišli smo u Niš u kafanu da se gostimo…

Sistem Lazarevog kanjona ima tri ulazna ( Demižlok, Mikulj i Vej ) i jedan izlazni krak ( Lazarev ) tj. Lazareva reka ima još tri pritoke koje su takđe same izdubile kanjonska korita. Među ovim rekama su dve ponornice Demižlok i Mikulj. Središnji ulazni krak sistema Lazarevog kanjona počinje upravo na mestu gde rečica Demižlok ponire u izuzetno živopisnom spletu tunela i lučnih stena presvučenih mahovinama. Voda se ponovo pojavljuje na svetlosti dana na samom kraju Lazarevog kanjona, na vrelu ispod Lazareve pećine, do kojeg mereno koritom reke ima 7,5 km.

Ekipa stručnjaka prof Lazarevića ubacila je u ponor Demižloka 4,5 kg specijalne boje za obeležavanje vodotoka, 11. avgusta 1997. godine u 10:00 h, pri proticanju o

d 31,5 l/s. Boja se pojavila na Zlotskom vrelu tek 13. avgusta u 13:00 h i kretala brzinom od 0,33 m/s.

Ovaj predeo naseljava 720 vrsta i podvrsta flore, a to znači da je biljni svet ovog područja za oko jedan i po put raznovrsniji od flore nacionalnih parkova Kopaonik, Šara i Đerdap, i čak pet puta od flore čitave

Srbije. Zlotska klisura je stanište izuzetno retkih surih orlova.

Za ljubitelje alpinizma, u Lazarevom kanjonu se nalazi nekoliko smerova za tradicionalno i sportsko penjanje. Do njih se dolazi betonskom stazom prema kompleksu pećina “Vernjikica”. Posle 20 min hoda prolazi se podnožjem stene ” Slon “. Tu je tokom 2005. godine počela serija sportsko-alpinističkih smeri:

• “znoj, krv, sex” / 100 m / VII / A1, (sky hook, sidro),
• ” motorhead ” / 100 m / 6+/A0, A2e
• ” AOB školska ” / 80 m / VI+, VII- / V

Svi detalji i sidrišta su boltovani.

Najstariji pomen Prijepolja pod tim imenom je iz 1332. godine kod Gijoma Adama, a u analima Dubrovačke republike spominje se prvi put 1343. godine. Prijepolje se u srednjem veku razvijalo kao trg (tržnica) manastira Mileševa i nalazilo se na tzv. dubrovačkom drumu koji je povezivao obalu srednjeg Jadrana sa centralnim i istočnim delovima Balkanskog poluostrva. Razvoj Prijepolja stoga je usko povezan sa trgovcima koji su kroz njega prolazili i u njemu trgovali još od srednjeg veka.

Podgorina planine Beljanica u istočnoj Srbiji okružena je jakim kraškim vrelima. Po svojoj snazi, izgledu i načinu isticanja, dva su takva izvora posebno zanimljiva: vrelo Mlave, u samoj Žagubici, na mestu gde se severni odsek Beljanice spušta u Homoljsku kotlinu i Krupajsko vrelo, u zapadnom podnožju planine, u dolini Krupajske reke, oko 35 kilometara od Žagubice.

Izvor Mlave nalazi se u prirodnom amfiteatru otvorenom u pravcu severozapada kratkom dolinom otoka vrela. Izvor ima oblik jezerca prečnika tridesetak metara, tamnozelene boje vode koja pri većim izdašnostima može dostići i 15 kubnih metara u sekundi, kada se beličasto ili crvenkasto zamuti. Voda iz jezera dolazi uzlazno iz velike dubine. Do sada su ronioci uspeli da se spute u podvodni levak vrela preko 70m u dubinu, a da nisu dospeli do dna sifonskog kanala. Nekada glavni izvor vode Žagubice i mesto okupljanja naroda za svetkovine i obrede, vrelo Mlave danas je atraktivni turistički kutak, sa uređenim obalama i pošumljenim padinama.

Krupajsko vrelo

Krupajsko vrelo nekad je izviralo iz pećine jakom snagom praćeno hukom, a danas je pregrađeno betonskim ustavom za potrebe valjavice i mlina koji i danas radi. Usled toga ispred vrelske pećine stvoreno je jezerce koje je delimično potopilo njen otvor. U blizini vrela je jak termalni izvor sa temperaturom vode od 26,5 stepeni celzijusa.

Oba izvora su zaštićena kao spomenici prirode nacionalnog značaja. Zaštitom je obuhvaćen neposredni ambijent, kod vrela Mlave na površini od 6, a kod Krupajskog vrela – 9 hektara.

Reka Vratna, pritoka Dunava, nalazi se u severoistocnoj Srbiji. Zahvaljujuci specificnim geološkim odnosima u njenom slivu, stvorena je kompozitna dolina sa klisurama i kanjonskim delovima u karbonatnim stenama.

U kanjonu Vratne postoje 3 velike prerasti razlicitog nacina nastanka. One predstavljaju unikatnu pojavu kao odredjenu fazu evolucije tunelske pecine i recnih meandara u prerasti.

Suva prerast je nastala na mestu poniranja Vratne pred krecnjackim grebenom u ukleštenom meandru. To je impozantan prirodni kameni most visok 20 m, širok 15m, sa svodom širine 34 m.

Tri kilometra nizvodno od Suve prerasti nalazi se Velika prerast, zaostali deo nekadašnjeg pecinskog svoda. Ona ima otvor u obliku tunela dugackog 45 m, visokog 26 m, širokog 22-33 m. Na zidovima i tavanici prerasti nalazi se više otvora pecinskih kanala.

Mala prerast je samo 100 m nizvodno od Velike prerasti, na samom završetku kanjonskog dela doline. Dalje pocinje prostrana i široka dolina Vratne sa manastirskim kompleksom. Na najužem mesti izlaznog dela, oko 200 m izvodno od manastira Vratna, uzdiže se vitki luk prirodnog kamenog mosta, visok 34 m, širok 33 m i debeo 15m.

Nastale kombinacijom lokalnog poniranja recnog toka i obrušavanja tavanice nekog starog pecinskog tunela kojim je proticala Vratna, citava dolina, a posebno atraktivne prerasti kao prirodni kameni lukovi nad recnim tokom, izuzetan su primer delovanja recnog i kraškog procesa u izolovanim delovima krecnjackog reljefa.

Nalaze se u jugozapadnoj Srbiji, na reci Sopotnici, na zapadnim padinama planine Jadovnik. Smeštena je na teritoriji opštine Prijepolje i u ataru sela Sopotnica. Reku Sopotnicu, pritoku Lima, karakteriše velika visinska razlika izmedju ušca (koje se nalazi na 465 m nadmorske visine) i najvišeg izvora (1.150 m).

Prirodno dobro obuhvata izvorište površinskog toka reke Sopotnice sa više stalnih i povremenih karstnih vrela i izvora koji formiraju tokove. Ti tokovi se najpre spajaju, zatim granaju i formiraju seriju vodopada. Pored toka i vodopada veliku atrakciju predstavlaju stare i obnovljene vodenice.

Bigar je nastao od izvorskih sedimanata oko gornjeg toka Sopotnice. Bigar Sopotnice prostire se od najviših vrela ispod krecnjackog odseka Podstijenja na 1.120 m nadmorske visine do poslednjeg vodopada na 850 m nadmorske visine i predstavlja bigar sa najvecim visinskim rasprostranjenjem u Srbiji (sa 270 m). Akumulirane naslage bigra, oblikovane u 7 nivoa zaravnjenih lepezastih kaskada, razlicitih dimenzija i izraženosti, slapovito obušavanje vode i brojni vodopadi na ivicama bigrenih terasa osnovna su vrednost ovog prirodnog dobra. Po atraktivnosti se izdvaja “Veliki vodopad”.

Brioflora Sopotnice obuhvata 62 vrste, od cega 10 jetrenjaca i 52 vrste mahovine, što predstavlja visok diverzitet za izuzetno malo podrucje.

Etno-kulturni ambijent ovog podrucja sa brojnim specificnostima mešovite etnicke sredine, tradicionalnim gostoprimstvom u selu, uz obilje vrednih objekata narodnog graditeljstva predstavljaju važan element ukupne vrednosti doline Sopotnice.

Prva istraživanja Vernjikice datiraju iz 1960. godine, a prilazna pešačka staza je uređena 1976. godine, kada je i završen projekat turističkog uređenja pećine.

Vernjikica je suva pećina, nastala u suvim krečnjacima, što je od značaja za izgled pećinskog nakita. Sastoji se iz više dvorana i suženja. Ukupna dužina kanala i dvorana je 1.015 m, ukupna površina je 13.000 m? i praktično je cela uređena za posetioce. Od ulaza u pećinu smenjuju se dvorane “Prijemna”, “Kaskadna”, “Vilingrad”, “Ponor”, “Koloseum”, “Mramorje”, “Sala oružja”, “Mermerna” i “Siparska”, a sve su dostupne turistima. Prava znamenitost ove pećine je dvorana “Koloseum”, jedna od najvećih i najviših dvorana u pećinama Srbije. Ima oblik kruga, prečnika je 60 m i visine 59 m. Dvorana “Vilingrad” ima najlepši nakit, a speleolozi su najinteresantnijim oblicima dali slikovita imena: “Pećinski čovek”, “Baba”, “Obelisk”, “Košnica” i dr.

Za Vernjikicu je karakterističan veliki broj stalaktita i stalagmita neobičnih oblika i boja. Masivni stub crvene boje na ulazu u “Vilingrad” visok je 8 m, a u dvorani” Koloseum” ističe se stalagmit “Kolos”, visine 11,5 m, koji predstavlja zaštitni znak Vernjikice. Po neobičnosti oblika ističe se stalagmitska grupa “Godzila”, visoka 10 m. Postoji i pećinski nakit koralne strukture. U “Mermernoj dvorani” nakit je izgrađen od kristalastog kalcita. Pažnju posetilaca privlače osvetljeni stalagmiti “Venera” i “Srebrna jela”. “Sala oružja” je dobila ime po stalaktitima koji su u obliku kopalja, strela, bodeža i mačeva.

Pećina Vernjikica je zajedno sa Lazarevom pećinom i kanjonom Lazareve reke zaštićena Zakonom.